Moj online dnevnik

Ljudi više ne cene putovanja. Posmatrajući i slušajući tuđa iskustva, slike, komentare i primedbe, shvatam da je i putovanje samo po sebi dobilo odlike 21. veka. I tu pritom ne mislim na to da putujemo brže i bolje različitim sredstvima koja nam je omogućila savremena tehnologija, već mislim na primitivizam ljudi koji se sve više razvija usled potrebe za popularnošću u društvu i na Internetu.

Ilustrovaću ovo što sam napisala. Uzmimo, na primer, aktuelne apsolventske ekskurzije. Ili maturantske ili bilo koje druge. Ti ljudi imaju toliko sreće zato što imaju prilike da putuju po svetu i vide različite gradove i čudesa prirode, a šta mogu videti na njihovim slikama sa povratka (koje su odmah dan nakon objavljene na nekoj od društvenih mreža)? Samo to kako je izgledao njihov provod na žurkama, plažama, brodovima ili kako izgledaju u kupaćem kostimu sa društvom ili sređeni za izlazak u zlatnom holu hotela. Shvatam, popularni su, mladi i provode se u životu. Sada bih trebalo više da ih poštujem? Ili čak da im zavidim? Pošto ne primećujem neki drugi naročiti smisao takvih fotografija.

Gde su lepote primorskih ili kontinentalnih gradova? Gde su sve te građevine koje vam oduzimaju dah, koje su van vremenske i koji donose duh njihovog vremena? Gde su muzeji i galerije? I sve one sitnice i osobenosti koje čine jedno mesto, jednu državu, jedan narod? A kada kažem sitnice, ne mislim na Starbucks kafu, lokalni alkohol ili kese poznatih dizajnera koje su ponosno istaknute na slikama pojedinaca.

Vremenom sam razvila mišljenje da se neke dobre stvari uglavnom dešavaju ljudima koji ih ne zaslužuju. Kada sam imala deset godina, u vreme kada se teško živelo (mada ni sada nije mnogo drugačije), poželela sam da dobijem kompjuter. Bilo kakav, nije morao da bude skup niti napredan, samo da imam to čudo tehnologije koje se sastojalo od monitora, tadašnjeg položenog kućišta, tastature i miša, a sve to u tadašnjoj karakterističnoj krem boji. Naravno da nisam mogla da ih dobijem budući da nije bilo para i prošlo je nekoliko godina pre nego što sam, sva srećna, ugledala svoj prvi računar kupljen u prodavnici polovnih računara. Oduvek sam volela računare i razumela se u njih, pa nikako nisam shvatala zašto ja, koja obožavam rad sa računarima, ne mogu da imam kakav jedan normalan računar, a mamini i tatini sinovi, koji jedva znaju i Internet pretraživač da koriste, a kamoli nešto drugo, imaju kompjutere poslednje klase. Ali prihvatila sam ono što mi se pružilo.

Čovek je bogat onoliko koliko putuje. Rečenica koju sam ugledala mnogo puta na brojnim Internet stranicama. I to postavljena uglavnom od onih ljudi kojima su roditelji finansirali obilazak čitavog sveta. I ja se sada pitam - da li to znači da sam ja siromašna duhom samo zato što nemam finansijskih sredstava da putujem? Gotovo svi ljudi bi voleli da putuju. Ali nisu u mogućnosti.

Žalosno je to što većina ljudi danas putuje samo da bi mogli da kažu da su putovali. Počinje da mi, što bi se reklo, bode uši, kada čujem da neko stalno nepotrebno u razgovor ubacuje sve gradove i zemlje koje je imao prilike da obiđe (a pitanje je šta je sve od toga zaista tačno) a da to nema nikakve veze sa razgovorom koji se vodi. Razumem, ljudi su iskompleksirani, ali žalosno je koliko je zapravo osoba koje vape za pažnjom i popularnošću.

A sada i imaju prilike da to dobiju. Jedan od načina je svima nama poznat. Od kada su na fejsbuku omogućili opciju tagovanja različitih mesta i lokala, na mom home page-u samo iskaču statusi u kojima se naglašava da je taj i taj pojedinac bio sa tim i tim pojedincem u tom i tom kafiću, klubu, državi ili čemu god. A meni, čim to ugledam, padne na pamet samo jedno - Who cares? Bio si na svim tim mestima, bravo, uspeo si u životu. Danas je, zapravo, uspeh da odeš na neko mesto, a da to odmah ne objaviš čitavom svetu!

Dakle, više se ni ne provodimo, a koliko vidim i ne putujemo bez Interneta. Gde je ono staro vreme kada si putovao rasterećen toga da li ćeš objaviti status ili sliku svog putovanja ili rasterećen samog fejsbuka? Čemu uopšte putovanje ukoliko ćeš ga provesti na društvenoj mreži? Tužno je, zapravo, koliko je ljudima potrebno da budu online. Izgleda da ni provod nije više ono što je bio.

U svakom slučaju, cenim skromne ljude. Cenim one koji će proputovati ceo svet i koji će zapravo iskoristiti ta iskustva zarad sebe i svog obrazovanja, ali i iskustva. Koji će obići muzeje i izložbe, i zaista obratiti pažnju o čemu se tu radi. Ili slušati o istoriji drugih naroda, posećivati kulturne događaje. I slikati sve to zarad sebe i lepih uspomena, a ne zarad lajkova na društvenoj mreži.

Volim putovanja na koja krećeš da bi obišao svet, a ne radnje i kafiće. Na kojima upoznaješ kulturu drugih naroda, njihove običaje. Zar nije to svrha putovanja?

A i iskreno, čemu odlazak u šoping u različite radnje markirane robe, kada markiranu robu imamo svuda, i u svom gradu (a isto mogu reći i za provod u klubovima), a građevine i skulpture drugih zemalja, nemamo. Trebalo bi malo više da živimo, što bi značilo da manje budemo opterećeni drugima, a da više povedemo računa o sebi.

U tom slučaju, trebalo bi da svet bude jedno bolje mesto.

I za kraj, jedna rečenica koju sam skoro čula, a koja dokazuje ovo što sam napisala: Moramo da odemo da posetimo to mesto zato što svima ispadaju lepe slike kada se tamo slikaju!